ORKESTAR  MILOŠA

JOVANOVIC MILOŠ Basprimaš nad basprimašima

 

Jovanoviæ Miloš  se rodio 1934 godine u Rasku od oca Milorada (svirao je basprim) i majke Darinke

Roditelji su se 1929. godine doselili u Suboticu. Prve podatke o basprimu je Mali Miloš dobio od svoga oca. Znanje je dopunjavao uèeæi kod Joške zvanog Rumun a kasnije je pohaðao Muzièku školu u Subotici kod Tumbas Pere Haje.

Za svoga radnog veka Mali Miloš je svirao u tamburaškim orkestrima Radio Beograda, Radio Novog Sada i Radio Sarajeva, komponovao je pesme koje se i danas pevaju: „Novi Sade u ravnici grade”, „Tamna noæi, tamna li si”, „Ivanjice puna si lepote”, a svojim izvoðaèkim sposobnostima na basprimu je plenio publiku i mnogim basprimašima je postao uzor.

Razbolevši se od teške bolesti, Mali Miloš je 1994. napustio porodicu, kolege i muziku. Prekinuta mu je nit života kad je bio u najveæem usponu i kao èovek i kao muzièar. Sahranjen je na pravoslavnom groblju u Subotici.

 


 

NIKOLIÆ MILOŠ – VELIKI
legenda tamburaškog èela

Nikoliæ Miloš – Veliki je roðen 17. VIII 1919. god. u Deronjama, malom selu pored Odžaka, od oca Stevana i majke Vukosave. Kao malo dete je poèeo da se druži sa instrumentom, èelom, koji æe mu veoma brzo doneti slavu. Rastao je u sredini gde je tambura bila na ceni i sviranju na njoj se prilazilo sa posebnom pažnjom.

Kao trinaestogodišnjaku je Velikog Miloša pozvao, tada veæ èuveni deronjski primaš, Antonije Jovanoviæ – Tona da se pridruži njegovom orkestru. Svojim virtuoznim sviranjem na èelu, on obogaæuje zvuk orkestra. Do tada, èelisti su svirali „bas deonice” ili su u nekim kraæim delovima kompozicije pravili varijacije. Veliki Miloš je imao snažne i sinhronizovane ruke, stabilan „tremol”, virtuoznu tehniku, izuzetan oseæaj za svoj instrument i to mu je omoguæavalo da izvodi bogate varijacije i da ima veoma „èvrst” ton. S takvim naèinom sviranja je veæ kao mlad muzièar stekao ugled meðu mnogo starijim muzièarima.

Od 1938. god. Veliki Miloš svira u orkestru Miše Nikoliæa u Baèkoj Palanci u restoranu „Kasina”. Orkestar su èinili: Miša – violina, Kika Nikoliæ – violina II (roðeni brat od Miše), Ivan Dimiæ – basprim, Miloš Veliki – èelo, Pera Nikoliæ – kontra i Žarko Nikoliæ – bas (Mišin roð. brat). Orkestar je osim uobièajenog programa (romansi, starogradskih pesama, šlagera...) svirao kao uvodni deo veèernjeg muziciranja „Seviljskog berberina”, Štrausove valcere, razne potpurije...

Poèetak rata Miloš doèekuje u Beogradu kao vojnik artiljerac. Raspadom Kraljevine Jugoslavije biva mobilisan u maðarsku vojsku. Kada su došli saveznici odvode ga u zarobljeništvo u Rusiju. Pruživši dokaze da je prinudno mobilisan, 1944. ga puštaju kuæi. Zatièe majku u crnini i familiju koja ga je veæ davno oplakala. U krugu porodice Miloš se uspešno oporavlja.

Znaèajni dogaðaji u Miloševom životu su 1947. god kada se ženi za Ružu i sa njom je imao dvoje dece: Ljiljanu i Stevana, i 1952. god. kada sa porodicom dolazi da živi u Suboticu. Pristupa okrestru Jovice Jovanoviæa (violinista) i rade u poznatim subotièkim lokalima kao što su „Belo jagnje” i „Spartak”.

Prvog maja 1962. stvara se èuveni orkestar koji je tada poèeo da radi u „Spartaku”. Pavle Nikoliæ (violina), Miloš Mali Jovanoviæ (basprim I), Vlada Nikoliæ (basprim II), Miloš Veliki Nikoliæ (èelo), Nikoliæ Aleksandar-Šandor (kontra) i Nikoliæ Gavro-Zurka (bas).

Svoje muzièko znanje su nadgraðivali kod Tumbas Pere Haje. Kada su ih muzièari iz berlinske filharmonije èuli kako na tamburama zvuèi „Seviljski berberin”, „Travijata”, „Karmen”, Štraus, tvist, nisu mogli da poveruju da se svi ti žanrovi muzike mogu svirati na „takvim” instrumentima.

Veliki Miloš je 1973. god. sa proširenim sastavom gostovao u SAD. Orkestar su èinili: Todor Nikoliæ (violina), Dušan Aleksandroviæ (bas-prim I), Dimiæ Stevica (basprim II), Nikoliæ Neša (basprim III), Nikoliæ V. Miloš (èelo), JOvanoviæ Nikola-Perica (kontra) i NIkoliæ Gavro-Zurka (bas). Kao pevaè sa njima je išao Nesto Gabriæ.

Sa svojim kolegama Veliki Miloš je upoznao i stekao mnogo prijatelja duž cele Jugoslavije, Evrope i Amerike. Bio je markantna liènost koji je svojom pojavom plenio okolinu, a pevanjem i sviranjem je „dirao” sva èula i ugraðivao se u podvest slušalaca, tamo gde se pohranjuje.

Zvonko Bogdan, naš poznati pevaè, kompozitor i pisac tekstova je svoju pevaèku karijeru poèeo sa Velikim Milošem. On je jedan od retkih kompozitora koji su opevali velike romske muzièare. U svojoj pesmi „Ne mogu se taèno setiti leta” on izmeðu ostalog kaže:


„Subotice na severu Baèke
ti si srce pisme bunjevaèke.
Mnoge tvoje zore behu plave
slušajuæi tamburaše prave.
Za kafanu Spartak svi su znali
svira Miloš Veliki i Mali.
Zauvek su cageri im stali
beše Miloš Veliki i Mali”.

 

Veliki Miloš se razboleo 1977. god. i tada prestaje da svira. Umro je 13. III 1979. god. u Subotici. Zvuci violine i tambure, mnogobrojna rodbina i prijatelji su bili poslednji svedoci odlaska èoveka koji je u muzièkim krugovima za života postao legenda.


 

NIKOLIÆ ALEKSANDAR – ŠANDOR
poslednja živa legenda

 

Nikoliæ Aleksandar – Šandor se rodio 29. V 1931. god. u Baèkoj Palanci, od oca Pere (svirao je kontru) i majke Marije.

Prve muzièke korake poèeo je tako što je dobivenu primicu naštimao kao kontru i na njoj uèio prve „hvatove”. Otac, veæ èuveni kontraš, bio mu je prvi uzor i uèitelj. U èetrnaestoj godini Šandora primaju u orkestar koga su èinili: Zdravko Nikoliæ (violina), Vlada Nikoliæ (basprim), Stevo Pavloviæ (basprim) i Braca (bas).

Šandorovi roditelji 1947. dolaze da žive u Suboticu. Godinu dana kasnije on pohaða, u Muzièkoj školi, školu tambure koju je držao Tumbas Pero Hajo. Steèeno znanje koristi u mladom romskom orkestru koga su èinili: Nikoliæ Zdravko (violina), Jovanoviæ Miloš-Mali (basprim), Savica Nikoliæ (èelo) i Nikoliæ Ivan- Arkadije (bas). Svirali su u KUD-u „Ivan Goran Kovaèiæ” koje je bilo na mestu današnjeg bioskopa „Zvezda”. Za svoje nastupe su dobijali honorar u „taèkicama”.

Posle armije, 1953. godine, Šandor se prikljuèuje orkestru Stevice Vladisavljeviæa (violina) koji je radio u restoranu „Bela laða”. Objekat se nalazio na mestu današnje RK „Simpo”. Sa njima je radio do 1962. godine.

Šandor 1. V 1962. godine prelazi sa novoformiranim orkestrom u restoran „Spartak”. Orkestar su èinili: Nikoliæ Pavle (violina), Jovanoviæ Miloš-Mali (basprim I), Nikoliæ Vldo (basprim II), Nikoliæ Miloš-Veliki (èelo), Nikoliæ Aleksandar-Šandor (kontra) i Nikoliæ Gavro-Zurka (bas).

Šandor govori da u Subotici nema romske dece da naslede znanje i prenesu tradiciju tambure. Oni se opredeljuju za druge instrumente kao što su violina, harmonika i klavir. Današnji romski orkestri su mahom sluhisti i veoma se retko muzièki nadgraðuju, što im je prvi korak ka ambisu. Treba da se ugledaju na starije generacije muzièara koji su svoj repertoar širili i tražili naèine da na svojim instrumentima sviraju što raznovrsniju muziku.

Nikoliæ Aleksandra – Šandora krase dve najbitnije osobine koje su karakteristiène za velike kontraše a to su: stabilan ritam i izuzetno poznavanje harmonije. Danas, Šandor povremeno svira a mlaði kontraši mu se dive i odaju priznanje na pokazanom umeæu. Možemo reæi da je meðu nama najstarija živa legenda romske muzike.

NIKOLIÆ MILOŠ – VELIKI
legenda tamburaškog èela

Nikoliæ Miloš – Veliki je roðen 17. VIII 1919. god. u Deronjama, malom selu pored Odžaka, od oca Stevana i majke Vukosave. Kao malo dete je poèeo da se druži sa instrumentom, èelom, koji æe mu veoma brzo doneti slavu. Rastao je u sredini gde je tambura bila na ceni i sviranju na njoj se prilazilo sa posebnom pažnjom.

Kao trinaestogodišnjaku je Velikog Miloša pozvao, tada veæ èuveni deronjski primaš, Antonije Jovanoviæ – Tona da se pridruži njegovom orkestru. Svojim virtuoznim sviranjem na èelu, on obogaæuje zvuk orkestra. Do tada, èelisti su svirali „bas deonice” ili su u nekim kraæim delovima kompozicije pravili varijacije. Veliki Miloš je imao snažne i sinhronizovane ruke, stabilan „tremol”, virtuoznu tehniku, izuzetan oseæaj za svoj instrument i to mu je omoguæavalo da izvodi bogate varijacije i da ima veoma „èvrst” ton. S takvim naèinom sviranja je veæ kao mlad muzièar stekao ugled meðu mnogo starijim muzièarima.

Od 1938. god. Veliki Miloš svira u orkestru Miše Nikoliæa u Baèkoj Palanci u restoranu „Kasina”. Orkestar su èinili: Miša – violina, Kika Nikoliæ – violina II (roðeni brat od Miše), Ivan Dimiæ – basprim, Miloš Veliki – èelo, Pera Nikoliæ – kontra i Žarko Nikoliæ – bas (Mišin roð. brat). Orkestar je osim uobièajenog programa (romansi, starogradskih pesama, šlagera...) svirao kao uvodni deo veèernjeg muziciranja „Seviljskog berberina”, Štrausove valcere, razne potpurije...

Poèetak rata Miloš doèekuje u Beogradu kao vojnik artiljerac. Raspadom Kraljevine Jugoslavije biva mobilisan u maðarsku vojsku. Kada su došli saveznici odvode ga u zarobljeništvo u Rusiju. Pruživši dokaze da je prinudno mobilisan, 1944. ga puštaju kuæi. Zatièe majku u crnini i familiju koja ga je veæ davno oplakala. U krugu porodice Miloš se uspešno oporavlja.

Znaèajni dogaðaji u Miloševom životu su 1947. god kada se ženi za Ružu i sa njom je imao dvoje dece: Ljiljanu i Stevana, i 1952. god. kada sa porodicom dolazi da živi u Suboticu. Pristupa okrestru Jovice Jovanoviæa (violinista) i rade u poznatim subotièkim lokalima kao što su „Belo jagnje” i „Spartak”.

Prvog maja 1962. stvara se èuveni orkestar koji je tada poèeo da radi u „Spartaku”. Pavle Nikoliæ (violina), Miloš Mali Jovanoviæ (basprim I), Vlada Nikoliæ (basprim II), Miloš Veliki Nikoliæ (èelo), Nikoliæ Aleksandar-Šandor (kontra) i Nikoliæ Gavro-Zurka (bas).

Svoje muzièko znanje su nadgraðivali kod Tumbas Pere Haje. Kada su ih muzièari iz berlinske filharmonije èuli kako na tamburama zvuèi „Seviljski berberin”, „Travijata”, „Karmen”, Štraus, tvist, nisu mogli da poveruju da se svi ti žanrovi muzike mogu svirati na „takvim” instrumentima.

Veliki Miloš je 1973. god. sa proširenim sastavom gostovao u SAD. Orkestar su èinili: Todor Nikoliæ (violina), Dušan Aleksandroviæ (bas-prim I), Dimiæ Stevica (basprim II), Nikoliæ Neša (basprim III), Nikoliæ V. Miloš (èelo), JOvanoviæ Nikola-Perica (kontra) i NIkoliæ Gavro-Zurka (bas). Kao pevaè sa njima je išao Nesto Gabriæ.

Sa svojim kolegama Veliki Miloš je upoznao i stekao mnogo prijatelja duž cele Jugoslavije, Evrope i Amerike. Bio je markantna liènost koji je svojom pojavom plenio okolinu, a pevanjem i sviranjem je „dirao” sva èula i ugraðivao se u podvest slušalaca, tamo gde se pohranjuje.

Zvonko Bogdan, naš poznati pevaè, kompozitor i pisac tekstova je svoju pevaèku karijeru poèeo sa Velikim Milošem. On je jedan od retkih kompozitora koji su opevali velike romske muzièare. U svojoj pesmi „Ne mogu se taèno setiti leta” on izmeðu ostalog kaže:


„Subotice na severu Baèke
ti si srce pisme bunjevaèke.
Mnoge tvoje zore behu plave
slušajuæi tamburaše prave.
Za kafanu Spartak svi su znali
svira Miloš Veliki i Mali.
Zauvek su cageri im stali
beše Miloš Veliki i Mali”.

 

Veliki Miloš se razboleo 1977. god. i tada prestaje da svira. Umro je 13. III 1979. god. u Subotici. Zvuci violine i tambure, mnogobrojna rodbina i prijatelji su bili poslednji svedoci odlaska èoveka koji je u muzièkim krugovima za života postao legenda.


 

NIKOLIÆ ALEKSANDAR – ŠANDOR
poslednja živa legenda

 

Nikoliæ Aleksandar – Šandor se rodio 29. V 1931. god. u Baèkoj Palanci, od oca Pere (svirao je kontru) i majke Marije.

Prve muzièke korake poèeo je tako što je dobivenu primicu naštimao kao kontru i na njoj uèio prve „hvatove”. Otac, veæ èuveni kontraš, bio mu je prvi uzor i uèitelj. U èetrnaestoj godini Šandora primaju u orkestar koga su èinili: Zdravko Nikoliæ (violina), Vlada Nikoliæ (basprim), Stevo Pavloviæ (basprim) i Braca (bas).

Šandorovi roditelji 1947. dolaze da žive u Suboticu. Godinu dana kasnije on pohaða, u Muzièkoj školi, školu tambure koju je držao Tumbas Pero Hajo. Steèeno znanje koristi u mladom romskom orkestru koga su èinili: Nikoliæ Zdravko (violina), Jovanoviæ Miloš-Mali (basprim), Savica Nikoliæ (èelo) i Nikoliæ Ivan- Arkadije (bas). Svirali su u KUD-u „Ivan Goran Kovaèiæ” koje je bilo na mestu današnjeg bioskopa „Zvezda”. Za svoje nastupe su dobijali honorar u „taèkicama”.

Posle armije, 1953. godine, Šandor se prikljuèuje orkestru Stevice Vladisavljeviæa (violina) koji je radio u restoranu „Bela laða”. Objekat se nalazio na mestu današnje RK „Simpo”. Sa njima je radio do 1962. godine.

Šandor 1. V 1962. godine prelazi sa novoformiranim orkestrom u restoran „Spartak”. Orkestar su èinili: Nikoliæ Pavle (violina), Jovanoviæ Miloš-Mali (basprim I), Nikoliæ Vldo (basprim II), Nikoliæ Miloš-Veliki (èelo), Nikoliæ Aleksandar-Šandor (kontra) i Nikoliæ Gavro-Zurka (bas).

Šandor govori da u Subotici nema romske dece da naslede znanje i prenesu tradiciju tambure. Oni se opredeljuju za druge instrumente kao što su violina, harmonika i klavir. Današnji romski orkestri su mahom sluhisti i veoma se retko muzièki nadgraðuju, što im je prvi korak ka ambisu. Treba da se ugledaju na starije generacije muzièara koji su svoj repertoar širili i tražili naèine da na svojim instrumentima sviraju što raznovrsniju muziku.

Nikoliæ Aleksandra – Šandora krase dve najbitnije osobine koje su karakteristiène za velike kontraše a to su: stabilan ritam i izuzetno poznavanje harmonije. Danas, Šandor povremeno svira a mlaði kontraši mu se dive i odaju priznanje na pokazanom umeæu. Možemo reæi da je meðu nama najstarija živa legenda romske muzike.

Eigene Webseite von Beepworld
 
Verantwortlich für den Inhalt dieser Seite ist ausschließlich der
Autor dieser Homepage, kontaktierbar über dieses Formular!