„CIGANSKI MOTIVI”

Između ”ciganskih sećanja”, danas vremešnih, žitelja panonskih nedogleda i Roma, kao učesnika naših svakodnevica, isprečilo se pedeset i kusur godina. U tih pola veka zbilo se mnoštvo sudbinskih događaja; neki od njih rovašili su lice civilizacije sramnim ožiljcima. U nas, razmeđa prethodnog i potonjeg „sveta” označava se 1941. godinom. Kada je i u ove prostore stigao rat, kasnije nazvan „drugi, svetski”. I, više nikada ništa nije bilo kao pre! Nacionalna paranoja zahvatila je ravničarska sela i varoši, okrvavila reke. Potom su „vagonirali” stanovništvo čitavih sela u logore a u njihove prazne domove nova vlast dogonila je uboge „čangoše”, koji će ubrzo biti prognani. Jevreji su transportovani u logore „konačnog rešenja”, zatim su Nemce izgnali sa ovih prostora i u njihove kuće uselili „koloniste”. Rasistička ostrvljenost sručila se i na Cigane; znatno kasnije – valjda u vidu satisfakcije za pretrpljena stradanja – čućemo da su ovi stradalnici Romi. Usput, kao gumicom, brisan je stalež građana; demontirani brojni mlinovi i manje fabrike, rasturena imanja i dobro uhodane zanatske radionice, konfiskovani dućani i mukotrpno sticani „lanci” plodnih oranica. Sve tako redom u ime bezumnog programiranja „novog poretka” i nadasve „lepše budućnosti” koja će se rastočiti u ništavilo beznađa. Nestali su tako i „ciganski motivi”!

Poznati mislilac Kenet Klark (Kenneth Clark), razmišljajući o prirodi civilizacije, pored ostalog, kaže: „Civilizirani čovjek, kako se meni čini, mora osjećati da pripada nekom prostoru i vremenu, da se svjesno nečemu nada u budućnosti, i da se osvrće u prošlost”.

Zagledani u kaleidoskop prošlosti u beskonačnom nizu neponovljivih prizora „šarenih laži”, koje život čine lepšim i podnošljivijim, mnogi pamte „ciganske motive” iz slikarske baštine evropske i naše umetnosti. Očuvali su se kao dragocenosti muzeja i galerija, još ih je više u formi već potamnelih oleografija koje vise po zidovima starih, pretežno malo-varoških enterijera.

U višenacionalno isprepletenom bačko-banatskom prostoru, svima bliska zajednička prepoznatljivost, mahom varoških domova ali i u kućama imućnih i viđenih paora bile su slike pomenutih motiva i druga „ciganska sećanja”. Uostalom, skoro pokraj svakog sela, uz rub ogromnih bara nastalih u rupama odakle je vožena „žuta zemlja” za „nabijanje zidova” nekadašnjih doseljenika, formirala su se i slikovita „ciganska naselja”; pamte se dobro „čergari” i sve ono što uz njih ide: mečkari, koritari, kotlari, skupljači perja i starog gvožđa, džambasi itd, a povrh svega odeća živih boja, zakrpama „kićeni” šatori i logorske vatre, pesma, svirka i privid veselosti, buljuci dece i gracioznost mladih lepotica, potom tajnovite spodobe smežuranih lica koje „vide” u prošlost i s dlana „čitaju budućnost”. Sve u svemu u sećanjima žive pitoreskne scene začinjene bučnim i temperamentnim dogodovštinama, pamti se jedinstven i strastven koloplet vitaliteta svojstven skupinama tajanstvenog naroda. Egzotika porekla „zračula je” zagonetnom energijom bezgranične slobode; tamnoputi i „drugačiji” opirali su se konvencijama, društvenim ogradama, verskim „regulama”.

Taj čudesni privid nadrastanja prozaične svakodnevice, ležerno ignorisanje prizemnih nedaća i spremnost da se putuje u neizvesna obzorja ljudske nade, zapravo predstavlja „zabranjeno voće” za svakoga dok spolja posmatra „nepristupačnu” cigansku zajednicu u vlastitom životnom okruženju. Od prirode, vlasti i nakupaca tlačeni paor bivao je grub prema njima pa mu je bilo „lakše”; malograđanin, pomrežen bezbrojem konvencija, zavišću izazvane „grešne snove” skrivao je naglašenim prezirom; umetnik se divio njihovom slobodoljublju, oblikujući „ciganske motive” kao slojevita znamenja sazvučja čoveka i prirode, ljudskog protesta u teskobnom naslućivanju usuda jedinke u lavirintu buržoaske civilizacije.

Polovinom devetnaestog veka svest o „ispreturanom” prirodnom redu stvari rezultirala je žudnjom za svojevrsnim živopisnim pitoresknim - romantičnim doživljajem koji bi se smestio između uzvišenih ideja i turobne svakodnevice. Čovek je, naime, počeo da priziva „zemaljski raj”, gubeći poverenje u onaj zagrobni i nebeski. „Uvek, kada svakodnevica postaje dosadnja, kada blisko ili idilično više ne pričinjava zadovoljstvo, kada ljudi traže raznovrsnost „pitoreskno” postaje imperativ, estetski ukus (koji se pretpostavlja obzirom na estetsku pojavu) zahteva živahne boje. (...) Kada na licu sveta izbiju kužne mrlje ravnodušnosti, javlja se pitoreskno da isproba izražajnost veštine šminkanja a ljudi, neretko, šarenu stvarnost vide autentičnijom i prirodnijom. To se odnosi i na egzotizam 19. veka: otupelom pogledu civilizovanog čoveka nude se novi čulni nadražaji a istovremeno pruža i uvid u prirodne forme života”. Naročito će romantizam usmeriti pažnju prema oblicima života onih plemena koje civilizacija još nije lišila iskonske autentičnosti. U nas i ne samo ovde, pored niza drugih pojavnih oblika „egzotike”, naročito u slikarstvu, javiće se poseban interes za Cigane i motive koji o njihovom životu ispredaju živopisne „priče”.

I tu nastaje problem! Početkom sedamdesetih godina prošlog veka u Minhenu, novoj prestonici umetnosti posle Beča, slikar Pal Bem (Bohm Pal, 1839–1905), počeće uspešno da na slikama „prepričava” pitoreskne ciganske motive.

Postoji tragalačka umetnost kao izraz čovekove kreativnosti i nemirenja sa već osvojenim, koja razmiče horizont i obogaćuje riznicu ljudskosti. Naporedo, poput dvolične ljudske prirode, postoji veština zvana „umetnost” koja proizvodi minorne prizore „ulepšanog sveta” u mnoštvu rukotvorina amatera i nedoučenih mešetara ali veštih trgovaca koji udovoljavaju potražnji za takvom vrstom „umetnosti”.

Slikar Pal Bem, školovan na minhenskoj akademiji, oblikovao je korektno prizore iz ciganske svakodnevice, inspirišući se tom tematikom u okolini nizijske varošice Solnok. Svoj minhenski atelje opremio je prikladnim mobilijarom, vrt su mu krasile ciganske taljige dopremljene iz panonske ravnice. Slike su kupovali galeristi iz Pariza i Londona, brojne kompozicije prešle su okean i skrasile se u američkim kolekcijama. Bile su to mahom, varijante na temu „Cigani pustare” ili „Ciganski tabor”. Njegov prijatelj Geza Maselj (Meszoly Geza, 1844–1887), takođe je već 1872. naslikao „Čergare”; drugi slikari iz naših krajeva, nakon studija u Minhenu, slikali su „ciganske motive” poput umetnika koji su početkom našega veka posećivali umetničku koloniju u Solnoku. Miloš Tenković (1849–1890), koji je u Minhen stigao 1870. verovatno je jedan od prvih Srba slikara koji je svoju „Ciganku” izlagao u Beogradu, 1881. godine.


Ivan Radovic: Ciganin hvali svog konja, 1928.

No, „ciganske motive” kao specifičan i atraktivan žanr „buržoaskog realizma” u izvedbi minhenske produkcije za široko tržište proizvodili su i brojni „bezimeni” slikari. Tako su ovi motivi kao slikarska ostvarenja, potom umnožavani kao oleografije preplavili enterijere građanskog staleža, spuštajući se od Pešte između Dunava i Tise do naših varoši u Bačkoj i Banatu. Kako je osobenost ljudske prirode da se čovek predstavlja bar za pedalj više od nivoa na kom se stvarno nalazi, moda „ciganskih motiva” obeležila je zidove i manje imućnih slojeva bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Postali su ti prizori znamenja svima zajedničke žudnje ili privida slobode i sazvučja sa prirodom. Sigurno ih nije bilo u čergama i potleušama ciganskim. Tom sloju pomenuti motivi nisu bili romantika niti egzotika, već surova stvarnost.

Dok će, s jedne strane moda „ciganskih motiva” prerasti u kič i zadržati se kao mobilijar malograđanskih enterijera, na drugoj strani Cigani će postati izazovan i privlačan motiv istinskih stvaralaca. Slikali su ih učesnici umetničkih kolonija, počev od Nađbanje u godinama prekretnice vekova. Samo, u ovom međunarodnom stecištu slikara, Cigani nisu kao o Solnoku ranije, motivi za egzotične prizore već modeli pristupačniji od drugih. Mlade Ciganke pozirale su slikarima za akt; ciganska odeća živih boja ili „čerge” bili su koloristički akcenti pejzaža. Postali su oni, na izvestan način, sastavni deo boemskog staleža, drugovali su sa umetnicima koji su sa kolegijalnim razumevanjem, uživaju u „ciganskom muziciranju” po živopisnim čardama. Dok su bahati parajlije, pretežno građani i posednici, lečili „komplekse” lumpujući uz atraktivne forme ponižavanja kafanskih sviraca, slikari i muzikanti su obostrano naslućivali zajedništvo srodnih „umetničkih duša”.

Bela Ivanji Grinvald (Ivanyi Grunwald Bela, 1867–1940) školovao se kao slikar u Minhenu, Parizu i Rimu, bio među osnivačima čuvene kolonije Nađbanja a potom čelnik slikarske kolonije u Kečkemetu. Jedan je od samosvojnih aktivista umetnosti u najdinamičnijem razdoblju – prekretnici vekova. Oduševljavao se Polom Gogenom (Gauguin, Paul 1848–1903), slikarem koji je napustio civilizaciju i otišao na Tahiti da živi i stvara u prirodnom okruženju među urođenicima. I na kraju, kada je nakon brojnih stilskih eksperimenata uplovio u sedmu deceniju života, Bela Ivanju Grinvald, slikaće pretežno „ciganske motive” do samoga kraja. Otkrio ih je kao trajnu inspiraciju pri kraju prvog svetskog rata, verovatno razočaran bezumljem civilizovanog čoveka. Poput svoga uzora Gogena, kao da je i sam potražio „zemaljski raj” u vlastitom okruženju, prvenstveno u ciganskom naselju pokraj Kečkemeta oko 1920. a zatim drugde između Dunava i Tise. Na žalost, ciganska naselja u niziji liče jedna na druge, mahom su pored bare uz iskop „žute zemlje”. To su prizemljuše belo okrečene i trskom pokrivene a ispred njih žitelji u odeći živahnih boja. U prvom planu je vodeno ogledalo, potom razigrana kompozicija sa pretežno četvrtastim plohama jarkog kolorita, pitoreskna „živa priroda” a povrh svega sočno zelenilo i nebo zakićeno oblacima: dramatičan prizor sazvučja prirode i ljudske zajednice. Poput znamenja snage spokoja u jednostavnom postojanju, privid savršenstva „zemaljskog raja”. Potražnja za takvim slikama bila je velika, budile su nadu u mogućnost „prirodnog reda stvari” i u teskobnoj realnosti. Naslućivanjem apokalipse sve učestalije. Umetnički naboj slika, međutim, opadao je njihovim umnožavanjem. Njegove slike i danas su poštovani akcenti brojnih enterijera u Bačkoj, podstiču nostalgična sećanja na izgubljenu stvarnost i snagu spokoja jednostavnog postojanja.

Među slikarima, zavičajno ukorenjenim u vojvođansko tle, tri velikana palete potstiču razmišljanja na temu „ciganskih motiva”: Ivan Radović (1894–1973), Zora Petrović (1894–1962) i Milan Konjović (1898–1993). Prvi se trajno sećao Nađbanje, pominjao Ivanji Grinvalda i Kečkemet, odnosno razgovore o Polu Gogenu, divio se neizmerno prirodi – o čemu svedoči Vjekoslav Ćetković: „Prvi put je bio pozvan od slikarske kolonije iz Ečke. Interesantno je istaći da za vreme tog boravka u koloniji nije uradio nijednu sliku ni crtež. Živo se seća Stojan Trumić kako je Radović ustajao zorom, obilazio bosonog ulice, ulazio u dvorišta, prelazio preko potoka, želeći da ponovo doživi radost davno prošlog detinjstva”. Rodio se u Vršcu a odrastao je u Somboru. Od 1927. živeo u Beogradu i od tada mu poetika nalazi sazvučje sa naivom, koloritom i linijom. Inspiriše se doživljajima sa sela i ravničarskim predelima, narodnim tkaninama, ikonama i mnogo čime što ga potseća na vojvođanske nedoglede i humane sadržaje. U njegovim ostvarenjima lako bi smo naslutili „ciganske motive” baš po snazi spokoja jednostavnog postojanja„Ciganin hvali svoga konja”, ulje iz 1928. godine.

Zora Petrović, rodila se u Dobrici, banatskom selu kod Alibunara. Sećala se i ona Nađbanje, boravila je u Parizu i živela u Beogradu. U njenom moćnom opusu, koji Olivera Janković s pravom naziva „umetnost kao život”, prepoznatljivost je „akt kao portret tela” a neke od slika naslovljene su kao „Ciganke”. Opisujuću jednu od njih, „Stojeći akt Ciganke”, Olivera Janković piše: „Mišićavom figurom, jakim, čvrstim nogama koje kao da su urasle u pod ispod sebe, žilavim telom i snažnim mišicama, podseća na Atlanta – čini se da bi mogla da drži nebo, ...”, dok za drugu, Ciganke (Majka sa ćerkama) iz 1936. kaže: „Sve tri žene gledaju u slikarku – ona koja sedi gleda je preko ramena. Njihova lica rađena su kao portreti tako da se lako uočava sličnost karaktera u njihovim lukavim pogledima i animalnim izrazima lica datim bez predrasuda”. Baš ovde, ukazuje ona i na citat Đorđa Popovića, povodom izložbe 1937, verovatno potstaknutog istom slikom: „Žene i devojke Zore Petrović ne privlače nekim laskavim oblicima ili „lepotom”, ili zdravljem, ne – one su ljudske životinje, koje izazivaju svojom senzualnom plastikom i svojim animalizmom, egzotična osećanja. Začuđeni, ravnodušni ili dozivni pogledi njihovih očiju nose u sebi teret svoje putenosti”. I zaista, slikarka koja je najiskrenije odživela umetnost, ostavila je riznici naše umetnosti autentičan i opor iskaz o životu kroz ženski akt za koji su modeli mahom bile ciganke „oličenje telesnosti, elementarnosti i vitalizma”.

Milan Konjović, rodio se u Somboru. Nakon školovanja u Evropi u njega se vratio i ostao tu do kraja. Slutio je u svemu kreativni izazov zavičaja. Slikao je silovitim gestom i žarkim koloritom žita i užarena sunca, sočne kukuruze poput zelenih prašuma, zateturane ulice somborske i bačkotopolske, ponajviše ljude: notaroše, prosjake, kupačice, popove, glumce ... Ciganke od 1934. godine. Slikao ih je u više navrata, 1934, 1935, 1939. a zatim više, sve u Bačkom Monoštoru 1952. godine. Većina ih je u privatnim kolekcijama, jedva dve – tri ostadoše autoru. Jedna od slika, „Ciganka sa detetom”, ulje na platnu, 81x65 cm iz 1939, asocira na „Madonu” ali su oči majke naglašeno krupne, zrače teskobnom slutnjom.

Naravno, nije u tome bilo posebne namere ali je indikativno: Cigani kao motivi u delima tri vojvođanska umetnika, nastaju počev od 1934. godine. Prethodne godine, nacisti Adolfa Hitlera dolaze na vlast u Nemačkoj. Kralj Aleksandar ubijen je u Marselju; Španija gori 1936. a dve godine kasnije u Nemačkoj započinje sistematski progon Jevreja, potom će doći na red Cigani i ostali. Septembra 1939. počeo je drugi svetski rat, koji će poput epidemije stići i do nas.


Milan Konjovic: Ciganka sedi na podu, 1952

Slike Milana Konjovića iz Monoštora, 1952, odnosno „Ciganke” Zore Petrović, slikane 1957. i 1958. godine, kao ni one između dva svetska rata, ni po čemu nisu u srodstvu sa „ciganskim motivima” koji su pre jednog stoleća krenuli iz Minhena, kao atraktivna „umetnička” produkcija međunarodnog slikarskog vašara, svojevrsnog začetka turizma. Ti motivi su vremenom postali građa za proizvodnju kiča, daleko od života i umetnosti. Preplavili su malograđanske enterijere i zbunjivali dobronamerne ljubitelje umetnosti. Čine to još uvek, ne daju se iskoreniti poput „zubače”. Jer, „kič je najčešće i pre svega težnja za stabilnošću uopšte, a iz istorijske perspektive posmatran on je naglašena čežnja za izgubljenom stabilnošću. On je dakle nostalgija i iz sasvim određenih razloga pogrešna nostalgija”.

Jedan od načina manifestiranja slobode, kao temeljne osobine ljudskog, jeste imaginacija. Ona je moćno sredstvo da ono što nam nije direktno dato, sami dograđujemo u viziju po meri čoveka, svesnog svojih moći umnog i bezumnog, osećajnog. Umetničko ostvarenje, od kada je čovek naslutio ljudsko u sebi, samo postavlja pitanja. Suština i smisao umetničkog je traganje za odgovorima u sebi pomoću imaginacije. Kreacija traži komunikaciju stvaraoca i konzumenta. Kič produkcija to ne čini. Ona servira stereotipe i nudi „dresuru” – usmeravanje nemaštovitih ljudi, upokoravanje ljudskog čopora. Pomenuti motivi, budili su nekad „grešne misli”, čak razmicali zastore i puštali maštu da bludi i tumara stvarajući privid zadovoljstva u zamišljenom „zemaljskom raju”. Nacizam je, svojedobno, ukinuo „ciganske motive” i promovisao kič slikarstvo „više rase”. U čoporu grešne savesti - - zbog divljenja slobodoljublju, strastvenom vitalitetu i dostojanstvu postojanja ciganskog naroda – ideolozi su, veštom manipulacijom preobratili divljenje u slepu mržnju servilne zakinutosti intelektualne, prema svemu što je drugačije bojom, rasom, nacijom, ideologijom ili prostim mišljenjem. Nedaleko Minhena, bio je osnovan i zloglasni konc-lager, Dahau kao znamenje užasa. Za sve drugačije i one sa maštom koja sluti nešto drugo izvan totalitarnog sistema i bespogovorne pokornosti.

Moćne žene u slikarstvu Zore Petrović ili monoštorske „Ciganke” Milana Konjovića su umetnička ostvarenja, nastala energijom sazvučja modela i stvaralaca. Ovi slikari su, nedvojbeno, osećali i videli u svojim modelima snagu spokoja jednostavnog postojanja. Za njih su to životom oblikovani, jedinstveni izdanci naroda koji je neodvojiv segment svih naših sećanja i maštovitih „viđenja” Vojvodine koje više nema i koju nostalgično čuvamo u sebi kao primer tolerancije i ljudskosti, u formi jedinstvenog znamenja prirodnog reda stvari. Konjovićeva „Ciganka sedi na podu” u Bačkom Monoštoru, 1952. i više ne deluje stvarno. Doduše i u trenutku nastanka bila je samo iskra izazova koja pokreće strastvenu tajnu stvaranja. Protokom vremena, međutim, ona je sve više stvarnost istinitija od realnosti. Zagledana u gledaoca iz svog gestualnog i kolorističkog, Konjovićevog stvaralačkog „kosmosa”, ona i nama i savremenim Romima „čita prošlost” panonskih nedogleda kojima je i sama bila deo skupa sa svojim lutalačkim narodom uvek spremnim da se zaputi u zagonetna obzorja ljudske nade.

Eigene Webseite von Beepworld
 
Verantwortlich für den Inhalt dieser Seite ist ausschließlich der
Autor dieser Homepage, kontaktierbar über dieses Formular!